SRBIJOM NA TOČKOVIMA...

Kada smo odlučili, na redakcijskom sastanku, da uvedemo ovu rubriku, hteli smo da početak predstavljanja Srbije, njenih lepota, divnih ljudi, bude iz pera nekog novinara dobro potkovanog i zadojenog i turizmom ali i automobilizmom. Izbor je bio lak! Nema boljeg od Pavla, Paje Mrdjanova!Zamolili smo Paju, temu - lokaciju, prepustivši njemu i krećemo!

MOTORSPORT SRBIJA - U TEM SOMBORU!

ŽUPANIJA...

Pesmom varoš opevana
...U TOM SOMBORU
„Kada čujem Sombor, u mojem srcu (i duši mojoj) zatrepere imena Milana Konjovića, Veljka Petrovića i Laze Kostića. Senke doboša me pokriju, žitna polja se zatalasaju, kukuruzi i suncokreti krenu u nebo, a damarom se oglase točkovi fijakera i topot konjski...“ (književnik Miroslav Josić Višnjić, preparandist somborski)
I zaista, Sombor je nešto posebno, slobodno se može reći grad evropske baštine. Pri njegovom obilasku valja krenuti od „srca“, Županije. Gradnja ovog starinskog velelepnog zdanja počela je još 1805, a sadašnji izgled dobila je 1882. U svečanoj Sali nalazi se najveća slika (28 metara kvadratnih) u našoj zemlji (i nekadašnjoj Jugoslaviji) – „Bitka kod Sente“ (ulje na platnu), a na ulazu „Ptičija perspektiva Sombora“ arhitekte Branislava Jovina koja je sastoji od 15.000 crteža! Mesto hodočašća ljubitelja umetnosti je, svakako je Galerija Konjović. Slikar, maestro Milan Konjović više je voleo lepotu svog Sombora od šarma Pariza gde je živeo, a što se i po slikama da videti. Posebnu pažnju turista u Somboru privlači sunčani sat na fasadi županijskog dvora koji je, na inicijativu Jovana Čokora, nekadašnjeg upravitelja Somborske učiteljske škole, načinjen sredinom XIX veka sa svojim sarkastično-duhovitim natpisom (na srpskom i mađarskom): „Jedan ti je od ovih poslednji“.

GRADSKI KORZO...

Za Sombor kažu i da je grad zelenila. Ozelenjavanje je počelo još krajem XVIII veka, a što je postao zelena oaza u panonskoj ravnici zasluga je odluke gradskih vlasti (1903.) da se zelenilo obnovi bođošima iz doline Misisipija. Tako da 18.000 stabala čini aleje ukupne dužine od 121 km!
A kada se čovek umori od šetanja i prepune duše utisaka, može da svrati i predahne u neobičnom kafiću „Cafe des arts“, pravom mini-muzeju prepunom najrazličitijih „suverira“ (od šlemova vatrogasaca starih više od stotinu godina, preko drvene „mašine“ za ceđenje veša, do pra-saksofona). Ili, ako je rad dobrog jela da se nekim od 19 preostalih fijakera (koliko ih je bilo 1975, najviše u srednjoj Evropi) prebaci do čarde „Andrić“ (na kanalu kod Sombora) na pravi fiš-paprikaš gde vam konobar, pre nego što se prihvatite specijaliteta, priveže veliku salvetu, koja doseže do krila, da se kojim slučajem ne ufleka odeća.
Štu i tma bi se još moglo o Somboru. Ali, pričati je jedno, a... Njega treba doživeti.

P. Mrđanov